Propaganda i javnost: Teško savladiv neprijatelj javnog interesa

Tim Hristov consultinga čine konsultanti sa dugogodišnjim iskustvom iz oblasti strateških komunikacija i medija. Organizaciona kultura firme temelji se na deljenju istih etičkih vrednosti obavljanja svog posla, zbog čega svojim klijentima ( njihovom poslovanju, ili institucionalnom delovanju) uvek pružimo dodatnu vrednost.

S ponosom prenosimo tekst naše starije konsultantkinje Gordane Lazarević objavljen u poslednjem  broju Novog Magazina.

Najvažnija činjenica koja je i polazište i ishodište svake priče o propagandi jeste da je ona nespojiva s novinarstvom, jednako nespojiva i sa odnosima s javnošću, kao i marketinškim reklamiranjem ili promocijom, a pre svega je najveći neprijatelj javnog, opšteg i najšireg društvenog interesa.

Propaganda je sistemska manipulacija ljudima u kojoj se namerno izvrću činjenice, iznose poluistine, plasiraju lažne vesti, a koriste se i tačne informacije, ali nepotpune, odabrane tako da potkrepljuju propagandističku poruku. Nije potrebno posebno napominjati zašto je ovo štetno za javni interes, u čijoj je srži pravo svih nas da znamo prave informacije i da na osnovu njih donosimo odluke.

Ovim bi trebalo da se završi svaka priča o propagandi, uz eventualno podsećanje na istorijske primere i analizu štete koju je nanela kad god je bila upotrebljena. Što joj je veći domet bio, to je veća šteta bila. Međutim, u današnjem svetu, nažalost, time se priča ne završava, nemamo taj “happy end”. Ne možemo da kažemo – naučili smo iz iskustva prethodnih generacija ili smo barem izvukli pouke iz situacija kojima smo svedočili.

PRINUĐENI GRAĐANI: Naravno, kao i u prošlim vremenima, glavni kanal propagande su bili mediji, koji su se menjali i izmenili, ali ta njihova “upotrebna vrednost” nikada nije izgubila na značaju. Potpuno je logično zašto je to tako – mediji su najbrži i najefikasniji u širenju poruka. Tu je “jedina kvaka” u tome što mediji to ne bi smeli da rade jer je to u potpunom nesaglasju s njihovom osnovnom i najvažnijom zadaćom – da istinito, blagovremeno i potpuno informišu javnost o svim pitanjima od javnog interesa. To znači da bi njihov zadatak bio i da prepoznaju propagandu i da je raskrinkaju. Sve to zato što ljudi odluke ne treba da donose intuitivno već informisano i promišljeno. E sad, nema medija koji neće reći da upravo to i radi, a mi koji ih pratimo bilo kroz posao kojim se bavimo ili kao građani, biramo kome verujemo.

U Srbiji je danas raspoloženje takvo da će većina ljudi tvrditi da nikome u potpunosti ne veruje. Mediji su izgubili poverenje iz raznih razloga, i tu se ne može kriviti samo propaganda. Veliki, pa moglo bi se reći i preveliki broj klasičnih medija, uz raširenost društvenih mreža, doneo je užasnu konkurenciju, veliku krizu u kojoj se mnogi bore za opstanak na nenovinarski način, ne kvalitetom već kvantitetom – i to kvantitetom neprofesionalno urađenih priloga i tekstova. I eto posebno plodnog tla za propagandu. Preliva se ta kriza i na medije koji se trude da profesionalno vrše svoju funkciju. Oni imaju manje “pratilaca”, samim tim – manje uticaja, manje kapaciteta i njihov domet je ograničen. Takođe, ograničen im je i pristup mnogim relevantnim izvorima.

Bojim se da, lično, u ovom trenutku spadam u defetiste, odnosno da ne vidim izlaz iz ove situacije. Pozivanje na samoregulaciju medija ili na ličnu etiku novinara deluje mi kao da u borbu sa besmrtnim i do zuba naoružanim robotom šaljete neveštog klinca u oklopu čiste savesti. Sa druge strane, ne sme se ćutati jer onda postajete saučesnik, pa i glavni krivac za ubijanje istine. To se, moram da istaknem, posebno odnosi na ljude koji rade u oblasti odnosa sa javnošću, bilo u agencijama, kompanijama, organizacijama ili institucijama.

PROPAGANDISTI PROTIV MEDIJA: Ne znam tačno kada, ali tome ima više od decenije, a bavila sam se još novinarstvom, desio se momenat kada su takozvani PR-ovi počeli intenzivno da rade na diktiranju vesti medijima. Ne kažem da toga pre nije bilo, ali je delovalo na drugom nivou. Ovde su se iznenada pojavili zahtevi i pritisci na novinare da “integralno” objavljuju ono što su slali ili govorili. Takođe, počeli su da rade na “odbrani” svojih klijenata tako što su sprečavali sve kontakte novinara s njima ili su ih dopuštali samo odabranim, koje su na određeni način mogli da kontrolišu.

U značajnom procentu, posao PR-a rađen je potpuno pogrešno. To svakako nisu bili profesionalno i etički vođeni “odnosi s javnošću”. Imala sam tada utisak da taj posao u stvari i ne obavljaju PR-ovi već da su oni samo izvršitelji naloga svojih klijenata. Umesto da predstavljaju most između medija i javnosti, sa jedne strane, i svog klijenta, sa druge, predstavljali su džinovsku rampu koja se otvara samo za neke. A i kada se otvori, vrlo se kontroliše šta i kako izlazi – i nema nikoga ko garantuje da je ono što je izašlo tačna i potpuna informacija. Uloga PR-a je, takođe, među njihovim klijentima, tada bila shvaćena i prihvaćena potpuno pogrešno – kao plasiranje reklama ili čak netačnih informacija, upakovanih u štura saopštenja ili obraćanja u plaćenim terminima elektronskih medija, sa unapred sročenim “podobnim” pitanjima. Naravno, nisu svi bili isti i nisu se svi klijenti i PR-ovi tako ponašali. Utisak je ipak bio da je taj “način” rada praktikovala većina. Kako je vreme odmicalo, stvari se nisu popravljale.

Mnogi ljudi koji se predstavljaju kao PR-ovi rade kao “propagandisti” (nisam sigurna da ova reč zvanično postoji u spisku zanimanja). Proširio se njihov dijapazon oružja protiv medija i javnog interesa, ali se sve najviše svodi na finansije, od kojih, normalno, svi mediji zavise. I da, zaista mislim da je takav rad u potpunosti PROTIV medija i u potpunosti PROTIV javnog interesa. I sigurna sam da, kao društvo, već plaćamo cenu za propagandu koju gledamo, slušamo, čitamo, ali isto tako sam sigurna da ćemo je tek platiti. U tome imam jednu zapitanost – da li ćemo kao društvo biti sposobni da u nekom trenutku to prepoznamo ili ćemo tako izmanipulisani i “nahranjeni” propagandom tavoriti zauvek. Pri tome, nisam sigurna da je i sama, koliko god se bavila medijima i informacijama, uvek prepoznam.

PITANJA BEZ ODGOVORA: Iako ne vidim izlaz iz situacije, neku nadu ipak imam. Ona se oslikava u onom delu društva koji svoj posao, koji god on bio, obavlja profesionalno. Ima nas, bez dileme, i u novinarstvu i u PR-u. Konkretno, u PR-u kojim se sada bavim kao ključ za svaka vrata koristimo istinite, proverene i potpune informacije. Gradimo reputaciju svojih klijenata na njihovim delima, ali i na insistiranju da se uvek iznosi puna istina i da se iza svega što se kaže i iznese u javnost čvrsto stoji. Savetovaćemo ih kako da se obraćaju javnosti, pomoći ćemo im da budu dostupni, odgovaraćemo na sva pitanja novinara, ali nećemo dozvoliti “izvrtanje” istine na njihovu štetu, pa ni na korist. Borićemo se da mediji informacije o našim klijentima objavljuju zato što su pouzdane i važne za javni interes, a ne zato što su plaćene ili “našminkane”.

Moguće je da ovaj prethodni pasus mnogima zvuči kao reklama, u kojoj tvrdim da smo bolji od drugih, da radimo bolje od drugih. Ne, to mi nije cilj. Mislim da tako rade svi koji znaju posao PR-a. Takođe, da oni kojima su usluge pravog PR-a zaista potrebne to i traže i mogu da pronađu i kod nas i svuda u svetu. Pitanje je kako se “otcepiti” od “propagandista” i propagande, i to je pitanje i za medije i za PR. Bojim se da odgovora na to pitanje zasad nema, ni kod nas ni globalno.

Autorka teksta, Gordana Lazarević, je konsultantkinja Hristov consultinga. Tekst je deo projekta ”Propaganda kao neprijatelj, komunikacija kao saveznik medija”, kojim Novi magazin (www.novimagazin.rs/nedeljnik) želi da promiviše značaj primene medijskih zakona i kodeksa, kao neophodnost primene međunarodnih standarda u odnosima između medija i PR-a, bilo iz političkihstranaka ili biznisa. Projekat finansira Ambasada SAD u Beogradu.

Comments are closed.